In the hidden corner of my mind...

Prolaze sati, dani, godine... a ti i ja još uek na istom. Još uvek smo tu, ali udaljeni kilometrima i kilometrima, i ko zna koliko još tako, ko zna da li će se bilo šta promeniti. Možda i hoće ako se budemo potrudili, ja iskreno verujem u to, verujem u nas i u našu budućnost. Deluje sebično kad tako kažem ali ja samo govorim i pišem ono što mi je na duši.

Volela bih da je sve kao u mojim snovima, tako savršeno... Volela bih da budeš prvo što ću ugledati kada se probudim i poslednje što ću videti pre nego oči zatvorim. Živim za to, i molim se Bogu svaki dan da mi to podari.

Jedva isčekujem te dane kada ćeš biti uz mene, koristim svaki mogući trenutak svog slobodnog vremena provodeći vreme sa tobom.

Mnogo sam srećna što si tu, toliko smo se nadali i na kraju nam se ispunilo to čemu smo se nadali, nadam se večnosti sa tobom i verujem da će se i to ispuniti.

Čitajući tvoje poruke, koje si mi nekada slao, shvatila sam nešto... Koliko sam ja u stvari jedna sebična, nerazumljiva i slepa osoba... Slobodno mogu reći jadna.

Toliko si mi ljubavi pružio, nežnosti, čuvao si me kao malo vode na dlanu od samog početka... Verovao si mi kao nikome pre... A ja sam svojom neozbiljnošću i ne razmišljanjem sve to prokockala... Povredila sam te mnogo, znam, i mnogo mi je teško zbog toga, mnogo se kajem. Boli me to što si bio dobar od samog početka a ja ispala najveća bednica na ovom svetu... Dno dna, niže ne mogu da budem. A ti si još uvek tu, pored mene, iako znaš da sam sjebala sve, iako znaš celu istinu ti si i dalje tu...

Jedno znaj... U ovome si ti ispao čovek jer si bio iskren od samog početka, a ja sam ispala najveća budala jer sam te lagala. Svesna sam da sam zaista budala zbog svega što sam ti uradila. I treba da me jede iznutra, i treba da se kajem jer sam, jednom rečju, debil.

I još sam ja našla da se bunim za neke sitnice i banalne stvari... Stvarno bi treala da smirim strasti i da budem presrećna što si i dalje tu bez obzira na sve.

Neka mi se sve vrati jer... sve se vraća, sve se plaća.

  Shvatam... Polako shvatam šta je život... Mnogo stvari moramo da se odreknemo da bi postigli željeni cilj... Ali, da li je taj cilj vredan odricanja tih ,,nekih" stvari...?

  Mnogo godina sam provela u patnji, suzama, bolu i besu... Čeznula sam za njim, za jedinom osobom koja mi je dotakla srce, koja mi je dotakla dušu... Mnogo sam propatila... ali je vredelo... Tu si, pored mene, samo moj...

  Bože... Da samo znaš koliko je lep, topao i mio... Da samo znaš koliko je lep kada ga ujutru ugledam kraj sebe kako bezbrižno sanja... I shvatim, svaki put iznova shvatim da ga nikada ne bih pustila da ode od mene...

  Dajem sve za njegov osmeh, za njegov poljubac i dodir... Dajem sve za njegovu sreću... Za našu sreću! Shvatam koliko je jako ovo što osećam... Volim... ja napokon volim... Svim srcem, dušom i telom... Preveliki uspeh za mene.

  Vraćam film u glavi - sve te reči, dela... sve što sam prošla... zar sve te sreće da se odreknem radi nekog tamo cilja u ovom prokletom životu?! Mogu da biram... i... ovoga puta biram ljubav... Biram njega!

  Ne mogu da zamislim sebe bez njega... Ne želim, ne želim NIKADA da ga pustim... Tad ne bih živela... tada bih polako ali sigurno umirala... Patnja, bol, suze... radi cilja koji mi ne garantuje sreću? Ne, hvala!

  Svuda oko mene mir, tišina... Predivan taman nebeski svod iznad mene pokušava da otkloni moje nemire, dok prekrasne zvezde sjaje na njemu... Polako koračam ulicom zaborava, samo me senka prati... Nova osoba, ali još uvek stari osećaj u meni koji mi ne da da verujem u to da će biti bolje... Sve je tamno, kao i moja duša... Osećam se prazno, bez ljubavi, sreće i topline. Da li će se to ikada promeniti?! Ovaj put ne vodi nikuda a ja uporno koračam njime, pokušavajući da zbrišem tragove prošlosti koji me prate i ne daju mi da živim u sadašnjosti... Tako ga želim zagrliti, ali je njegov lik izbrisan iz mog života i to me boli, razdire iznutra... Ne, ovako više ne mogu... Želim da uživam, da zaboravim njegovu lepotu, i njegove poljupce, dodire... Želim da zaboravim sve što me podseća na njega, ali uzalud... Prošlost mi ne da da se divim novom, predivnom danu, novoj ljubavi i sreći... Ne znam kako da pobegnem od sećanja... Njegove tamne oči me progone kroz snove, pokušavajući da mi nanesu još više bola, i uspevaju... Obavija me hladnoća, i dok biserne suze teku iz mojih očiju, imam osećaj da se lede na mojim bledim obrazima... Čak i suze plaču sa mnom...

Ljubav, šta je to? Izgubila sam svaku nadu da ona uopšte postoji.. Posle toga ostaje samo razočarenje, bol i tuga... Dokle? Srce će mi reći... A do tada ne prestajem da se nadam da ću voleti kao nekad... 

  Čekaću te ove noći... A znam da nećeš doći... Verovatno ću sedeti negde u polu tami, sama, gledati u nebo, prošarano zvezdicama i žaliti što nisi tu...

Samoća će mi biti jedini prijatelj... Razmišljaću o tebi... Jedinoj osobi koja me razume, koja me voli takvu kakva sam, osoba za koju mogu da tvrdim da me nikada neće izdati... O tebi, mojoj jedinoj ljubavi... O tvojim šalama, osmehu, dodirima, i poljupcima... Razmišljaću o nama... O našoj ljubavi i svemu što imamo. Noćas ću ponovo, posle mnogo vremena, otvoriti nebu dušu... Pričaću mu o ljubavi prema tebi... Otkriću mu svoje tajne... Svoje strahove i želje. Reći ću mu sve ono što želim tebi da kažem... Koliko te volim... To ni sama više ne znam... Mnogo... Previše.

Nikada te neću izdati... Šta god da se desi, gde god me život odnese, želim da znaš jedno: ZAUVEK ĆU TE VOLETI I BIĆU SAMO TVOJA. Niko nikada neće da bude ono što si ti, ne želim drugog, ti mi trebaš! Ti si mi sve na svetu, ništa nemam, samo tebe anđele moj.

Volim te...

            Zauvek

pisano 21.04.2011.