Dođeš . . .
Dođeš, ali moraš ići... Vratiš mi krila, pa ih slamaš. I baš kad mislim da ću te stići, shvatim da negde daleko sanjaš. Ovde si, ali putuješ... Dolaziš i krećeš u istom času. Ali i sam znaš da mi duguješ tu sreću što se čuje u tvome glasu. Znam... Ovde si. I nije bitno što nećeš biti.. Jer i da razdvoje na pola zemlju svu, ja ću opet o tvojim očima sniti. Pokušavam smiriti sebe iz nutra... Ali svaki put tako jako zadrhtim kad pomislim da nećes biti tu sutra. Znam... Ti dođeš da bi otišao ali ja ipak za to dišem, kad te nema da mi fališ, i da pesme tebi pišem...
